Đure Dimovića Baš Čelik

»ĐURE DIMOVIĆA BAŠ ČELIK«, polemički prikaz napisan u povodu zagrebačke premijere drame Baš Čelik Đ. Dimovića, autora tridesetak manjim dijelom izvođenih drama, objavljen u Književnoj republici 1925, knj. II, br. 5. Još u tekstu o izvedbi Strindbergova Oca (Književna republika, 1924, knj. II, br. 3) Krleža najavljuje kako »bezuslovno želi da piše kritiku o Đ. Dimovića ,Baš Čeliku’«, a kako je »dramskom autoru pisati kritiku dvostruko teško«, ne bi volio da mu to bude prva kazališna kritika u Književnoj republici. U uvodu prikaza Dimovićeve »tragedije u tri čina« jasno je na što je K. mislio: izvođenjem »sastavka ,Baš Čelik’«, za koji je opravdano mogao pretpostaviti da će biti kompilacijski produkt »jugoslavenskog rasnog mita« i folklornog naslijeđa, stvorena je, po njemu, »nova kulturna afera«. Analiza Dimovićeva teksta, jer načelno prihvaća njegovu ogradu o neadekvatnosti scenske postave, Krleži je, dakle, povod za bezobzirnu kritiku književno-kultunih prilika koje ga omogućuju. Jezične i smislene zamršenosti dokazuju nepostojanje Dimovićeva talenta, »mrtvim riječima i frazama« »krivotvori dijaloge« - ne može prodrijeti do strukture tragedije, te su mu »sastavci abnormalni«. K., međutim, tim povodom naziva»umobolnom« i literaturu nekolicine suradnika »naših najuglednijih časopisa« - Donadinija, Čerine, Kosora, pa Ujevićeve »stenjevačke stihove« za koje tvrdi da ih kritika hvali »po medicinskom paritetu«. Sukob s kritikom već se naslućuje. Citira osam prikaza Dimovićeve drame iz zagrebačkih listova - »nacionalni dramski stil« (Kulundžić), »meštrovićevska inspiracija« (Parmačević), »Dimović zaista zna što je scenska umjetnost« (Galogaža)...- te njihovim autorima kaže da »lažu«. U skoroj »sintezi« sukoba (Moj obračun s njima), koju i taj tekst implicira, »sastavci Đ. Dimovića bit će opet čest predmet Krležina ironičnog interesa.

Vl. Bo.