Donadini, Dostojevski i Ivan Nevistić

»DONADINI, DOSTOJEVSKI I IVAN NEVISTIĆ«, članak objavljen anonimno u Književnoj republici (1927, knj. IV, br. 3-4), a zatim u knjizi Iz naše književne krčme (Sarajevo 1983). Taj Krležin pamflet protiv dr. Ivana Nevistića - »čovjeka koji je dokazao da nema stvari koja se ne bi mogla objaviti u obliku seminarske radnje«, napisan je s polemičkom namjerom prokazivanja »kako se kod nas pišu knjige«. Namjeravajući Književnu republiku »upozoriti« kako Nevistić »nema ni pojma o pisanju kao takvom« (»... rogobatne rečenice...«, »... prebacio svaki naš rekord nelogičnosti i nesolidnog znanja...«), K. je iznenađen što taj »akademik za kult duha« još »ni jednim slovom nije spomenut u njenoj zbirci analitičkih i deskriptivnih portreta kamo pristaje kao primjerak ,prohaskoida‘ u nastajanju«. Struktura Nevistićeve rasprave Ulderiko Donadini - studija o književnom razlomku, objavljene u Vijencu (broširani separat, 1925), omogućuje Krleži ironizaciju njegove metode, a usporedba Donadinija s Dostojevskim daje mu materijal za logičku analizu. Donadinija se, ponavlja K., ne može shvaćati iz perspektive »revolta«, »jer je bio u alkoholu upravo tipično lice koje ćuškaju«, književno je »savršeno dosadan, verbalan i papirnat«, prihvaća da ga se može epigonski vezati uz Matoša (»zapadnjak«), ali je onda to dokazom više Nevistićeva nerazumijevanja relacija koje uspostavlja. Uzimajući, dakle, paralelu Donadini-Dostojevski »nevjerojatnom«, K. se osvrće na Nevistićev »eksrepublikanski« javni profil i na činjenicu da godinama piše »o svemu i svačemu pa iako mu »nijedan sastavak nije vredniji od citirane seminarske radnje«, »sjedi u uredništvu jednog književnog časopisa«, »te bude li u njega ustrajnosti sigurno će postati profesor na univerzi«. Nevistić se u odgovoru (Slučaj Hanžeković-Krleža, Vijenac, 1927) »čudi« što ga K. »napada« argumentima iz studije o Donadiniju »istom nakon tri godine kako je izašla«. Smatra da je Krležin tekst zapravo motiviran kritičkim ocjenama koje je o njegovim stvarima iznosio još od Pokreta (1922). U tom kontekstu Nevistić podsjeća i na primjedbe iz svojih kasnijih tekstova: o M. Radoševiću kao »Krležinu učitelju« (Lirika na bespuću, 1927), odn. Krleži kao »salonskom revolucionaru« (Pregled, 1927), kojima je K. zaista mogao biti isprovociran. Krležin pamflet izlazi istodobno s Hanžekovićevom negativnom analizom Nevistićevih kritika.

Vl. Bo.