Interpelacija Grge Angjelinovića o antimilitarizmu

»INTERPELACIJA GRGE ANGJELINOVIĆA O ANTIMILITARIZMU«, članak objavljen u Književnoj republici, 1927, knj. IV. br. 1. Podijeljen u četiri segmenta - uvodni i najopsežniji, u kojem se prepričava sadržaj i razlog Anđelinovićeve interpelacije potaknute knjigom M. Pavleka Miškine Za svojom zvijezdom što ju je objavio HSS-ov nakladni zavod; dva središnja segmenta s odgovorima glasila HSS Dom i samog Miškine; te kratak finalni Krležin komentar - tekst je zamišljen kao ironična skica recentnih kontroverzi dnevne politike. Za potrebe interpelacije o »propagandi u narodu protiv vojske« Anđelinović je Miškinine naivne literarne projekcije uvelike slobodno interpretirao, zasnovavši svoje upozorenje na napomeni autora predgovora D. Bublića kako je Miškina obradio »i problem antimilitarizma«. Anđelinović je naposljetku istaknuo da takvih proboljševičkih knjiga ima doduše više, ali se ovdje konkretno kao nakladnik javlja Radićeva, dakle vladina stranka, što onda znači da država subvencionira propagandu protiv same sebe. U svome odgovoru Dom brani Miškinu tvrdeći, između ostaloga, da »o vojsci i o militarizmu piše mnogo pametnije i sređenije« nego K., pa pita Anđelinovića, ograđujući se doduše i od potrebe sankcioniranja Krležina rada, zašto se nije pozabavio njime, doskora »organiziranim komunistom«. Miškina se pak od Anđelinovićeva čitanja ogradio izjavom kako vojsku, »uzvišeni stalež«, zapravo respektira. K. vraća čitatelja desetak godina unatrag, kada je upoznao Anđelinovića, suradnika Hrvatske države,»čovjeka smiona« koji bi se onda zacijelo bio zajedno s njime obradovao Miškininoj knjizi »kao dokumentu da su zagorske i podravske tikve zdrave«. Pročitavši ga sada, Miškinino je »propagandističko djelo« dokaz Krleži »da će se Radićeva stranka raspasti u vjetar od svojih vlastitih laži i protuslovlja«, jer »nije zamislivo da ti Miškine ne bi progledali«. K. konstatira kako je kapitulacija i kad Anđelinović interpelira protiv Radića, ali i kada Radić denuncira njega (Krležu) kao komunista, a Miškina se po diktatu stranke distancira od vlastite knjige. K. inzistira na postojanosti svoje »republikanske« pozicije. Time očigledno aludira na Radićevo popuštanje monarhističkim zahtjevima, pa vješto premećući tko je u krugu Anđelinović, Radić, Miškina u kojem trenutku republikanac i antimilitarist, odn. vladinovac i rojalist, predočava njihovo taktiziranje jeftinom igrom protivnom zdravom razumu.