Zlatna mladost

»ZLATNA MLADOST«, polemički članak objavljen u Književnoj republici, 1924, knj. I, br. 3, a potom ponovno tiskan u knjizi Svjetiljke u tmini (Sarajevo 1988). Početkom 20-ih godina u Zagrebu se osnivaju mnoge avangardističke skupine. Najglasnija je ona oko časopisa Zenit koja djeluje u duhu dadaizma (D. Aleksić, V. Poljanski), odn. balkanske rasno-barbarogenijske varijante ekspresionizma koji zagovara Lj. Micić. Prema Krleži kao glavnom, već afirmiranom piscu mlađeg naraštaja zenitisti su negativno raspoloženi; i druga glasila mladih pisaca (npr. Orkan i Hrvatska snaga), ocjenjujući Krležine tekstove slijede Micićev rječnik - »papir, laž, fraza, deklamacija« - i zaključak - »Krleža je ušao u oficijelnu buržoasku literaturu« (An. /Lj. Micić/, Rapsodia zagoriana, Zenit, 1922, 11), ili ih produbljuju pokušajem »psihološkog profiliranja« Krleže kao »ratnog sadista i monomana«, eksponenta »moralne kaljuže« i sl. K. u Književnoj republici, 1923, knj. I, br. 2-3 najavljuje (Objava spremljenog materijala) skoro objavljivanje prikaza »o konstruktivizmu, o slomu evropejskog ekspresionizma i sličnih dekadentnih blefova«, ali u obraćanju čitateljima (Na uvaženje!) upozorava da »na prostačke invektive neće odgovarati«. Uzgred, Jednim pitanjem (Savremenik, 1923, 11-12) traži od A. B. Šimića, »usljed svog ličnog odnosa spram njega«, odgovor zašto surađuje u časopisima koje vode - kako mu je i sam Šimić govorio - »najobičniji hohštapleri i varalice«. Šimić je odgovor (Vedrina, 1924, 2) poentirao tvrdnjom kako se i sam K. može naći zastupljen u publikacijama s nekima od njih i uputio ga na »one mladiće koji počinju pisati po novinama i revijama«, a »najprije bi mogli znati« sve o tim napadima, što je Krležu vjerojatno konačno potaknulo da u ovom tekstu raščlani njihov slučaj. Uspoređujući »najmlađu književnu generaciju« s »tipom inteligenata koji su u početku stoljeća nešto htjeli i značili«, pa ih je život pregazio i pretvorio u »ideologe gluposti«, »građanske desperadose (...) s voluntarističkim maskama«, Krleži one »bohemčine« počinju izgledati »duboko solidni i simpatični«. Laž, ucjena, krađa, provalničke parnice, nedosljednost i politički nemoral, kaže K., opisuju one što »govore i pišu za sebe da su ’ekspresioniste’, ’dadaiste’ i - ’revolucionari’«. »Piskaraju neke kretenizme, evidentne bljuvotine i slaboumnosti«, tiskaju jednokratne listiće, pa budući da je jasno kako od te »zlatne« mladosti »ne može ništa postati ni nastati u stvarnim dimenzijama... treba ih dotući na prvom koraku«. K. se boji njihove društvene i knjiž. promocije »maskirane naslovima i povoljnim kritikama luđaka i glupana (...) kad će prostor negacije biti mnogo teži«. Iako nema sumnje da je između Krleže na jednoj strani i Micićevih zenitista te drugih skupina »mladih književnika« na drugoj postojala osobna averzija, Krležin strastveni nasrtaj očito je motiviran potrebom za negacijom poetskih ekstrema u koje su se zatvorili i iz kojih, za razliku od njega, nisu htjeli ni mogli tražiti knjiž. izlaze. Tekst, u kojem K. nije spomenuo nijedno ime, ostao je bez odjeka, izuzme li se onodobno pretiskivanje u kragujevačkoj Učiteljskoj iskri (1924, 10) motivirano izgleda pogrešnim razumijevanjem njegovih nakana i konteksta.